Priče

Da li ste znali da vile postoje?

 Ja nisam, sve dok mi jedna jednog dana nije sletela na rame. Pomislio sam da je neko pero ili maca sa drveta. Nisam obratio pažnju i pokušao sam laganim pokretom ruke da je skinem sa ramena. Ali ona se uporno vraćala. Bacio sam pogled, kad ono malena vila lepeta providnim krilcima i smeška mi se. Zagledala mi se u oči i pitala:
“Zašto si tužan?”
“Kako to misliš zašto sam tužan? Kako ti znaš da li jesam ili nisam?”
“Osećam. Ja sam vila i pored tebe moje telo me boli. Šta te muči?”
“Slušaj, nemoj da se mešaš u moj život. Nisam te zvao da dodjes i da me ispituješ. Nisam ni znao da postojiš, osim u bajkama. Skini mi se sa ramena i odlepršaj negde drugde. Hajde, beži! Čekam nekoga.”
“Ok” -reče vila nežnim tonom i ode.
Ja, naravno, nikoga nisam čekao. Dugo. Godinama. A voleo bih da jesam. Voleo bih i da je mene neko čekao. Ali nije. Stajao sam još neko vreme da budem siguran da je vila otišla i da me neće prozreti u laži. Ugasio sam cigaretu i krenuo… negde… Nisam ni znao gde. Zbunila me je. Kako sam zamakao iza ugla, kad’ eto ti nje:
“Nisi je dočekao?”
“Koga?”
“Pa tu što si čekao.”  
Hteo sam opet nešto da slažem, ali nisam mogao. Gledala me je iskreno, očekujuci moj odgovor.
“Nisam.” -promrmljah sebi u bradu.
Nastavio sam lagano da hodam, gledajući u asfalt ispred sebe, ovaj put nadajući se da ce me vila nešto opet upitati.
“Znaš, ako je želiš, ne možeš samo da stojiš i da je čekaš. Moraš nešto da uradiš, da se potrudiš, nasmeješ da bi ona došla.”
“Upravo sam ti rekao da nikoga nisam čekao.”
“Ali ja ipak znam da jesi.” – i priđe i poljubi me u vrh nosa. Usne su joj bile veličine iglenih ušiju, ali poljubac je bio tako topao i mekan da sam mislio da ću i ja za trenutak poleteti.
“Dođi.” – reče i ja krenuh za njom. Svojim nežnim dlanovima sa krila je skinula malo praha, posula ga po meni i ja sam poleteo. Video sam svet iz perspektive za koju nisam ni znao da postoji. Grudi su mi bile pune uzbuđenja, a osmeh mi je delio lice na dva dela. Vila tada reče: “Vidiš, život može da bude i lep.” -i ponovo me poljubi svojim rumenim usnama. Prah je posle nekog vremena spao sa mene i morali smo da se spustimo na tlo. Bio sam srećan.
“Možemo li i sutra?” -upitah.
“Naravno!” – reče vila. Čekao sam je sutradan na istom mestu. Došla je. I sutradan i svaki drugi dan. Čekao sam je i ona se vraćala. Provodio sam sa njom najlepše trenutke i ispunjavala me je. U potpunosti. Ispunjavala me je jer nisam bio kompletan i ta mrvica, koja mi je falila bila je ona. Naučio sam da letim, da posmatram stvari iz najrazličitijih uglova, onih koje je nemoguće videti ukoliko ih ne tražiš ili ne zagledaš. U stvari, ona me je to naučila. No, njen prah je lagano nestajao sa tananih krilca. Primetila je da postajem tužniji.
“Uzmi” – rekla je i strgla jedno krilo sa svojih leđa. Jako ju je zaboleo, video sam, oči su joj se od bola napunile suzama, ali se samo ugrizla za usnu.
“Naučićemo zajedno da letimo samo sa po jednim krilom. To će i meni biti nešto novo!”
Prihvatio sam! Sa jednim krilom je u početku i njoj i meni bilo teško da letimo, ali smo nekako savladali i tu veštinu. No, s obzirom na to da sam bio mnogo teži od nje, jedno krilo mi nije bio dovoljno. Zatražio sam joj i drugo. Pogledala me je začuđeno, potom se osmehnula, iščupala i svoje drugo krilce i pružila ga.
“Hej, sada ćeš leteti kao nikada do sada.” -reče.
Iz ruke sam joj uzeo i drugo krilo, ne primetivši da su je bolela leđa i da je krv lagano krenula da teče iz ranice. Uzleteo sam. Visoko! Najviše do sada. Leteo sam satima, danima, izgubio sam pojam o vremenu i prostoru. Možda je trajalo i godinama. Ma nije mi bilo bitno, sve dok mi je bilo dobro! U jednom trenutku, ne znam ni sam zašto, setio sam se da ranije nisam imao krila, da sam stajao sam na ulici i nesto čekao, da me je ranije nešto bolelo, a da me sada ne boli… I dok sam plutao nebom na rame mi se spusti pero. I tada mi se slike jasno vratiše.
“Vila!” -pomislih. “Na nju sam potpuno zaboravio!”
Brzo sam se osvrnuo da vidim da ne leti mozda tu oko mene, ali nije je bilo. Nije ni moglo da je bude jer više nije imala krila. Dala ih je meni. Istog trenutka sam se spustio na zemlju, baš na ono mesto na kome je iščupala svoje drugo krilce i po poslednji put milo me pogledala. Osvrtao sam se da je nađem, ali nije je bilo. Kada sam se malo bolje zagledao u asfalt primetio sam jednu malu mrlju. Mrdala se, sićušnim pokretima pokušavala je nešto da objasni. Prišao sam bliže, i videh vilu kako leži, tanana kao senka želeći da mi nesto šapne na uvo. Spustih se na kolena da bih je čuo:
“Rekoh ti da si nešto čekao. Vidim da si pronašao. Srećna sam.”
I lagano zatvori oči, a maleno telo joj se stopi sa trotoarom. Nestala je. Odjednom sam osetio kako me bode hiljadu sitnih iglica po čitavom telu, a srce poče jako da lupa. Morao sam da sednem. Bio sam tužan i sam. Dala mi je krila, naučila me je da letim, a ja sam je zaboravio… Nisam više mogao da ustanem. Nisam ni želeo. Zaspao sam, tu, pored nje…
I ne znam da li sam vas pitao da li znate da vile postoje? Postoje… Samo nemojte nikada da im uzmete krila, jer one bez krila ne mogu da žive…

Leca Shargarepica

Tagovi

Leca Shargarepica

Marketing ekspert i konsultant. Sociolog. Edukator. Predavač. Skriboman. Kreativac. Vlasnica i direktorka marketinške agencije "Pasaz". i Doma za stare "Alta Vista" u Beogradu.
Vesela i srećna žena. Sve ostalo je samo nadogradnja.

@LecaShargarepa

- 9 hours ago

Kompleksa toliko ima kao da su malo-malo pa na rasprodaji u Lidlu.
h J R
@LecaShargarepa

- 17 hours ago

Koliko je do sistema toliko je i do porodice, ali i do mentaliteta. Zloba, ljubomora, zavist, bezobrazluk, nevaspit… https://t.co/RvpkizofCt
h J R
@LecaShargarepa

- 1 day ago

RT @srna_77: TRAŽI SE MILANKA IGNJATOVIĆ. NESTALA 15.09.2019. NA PODRUCJU ŠAPCA. ZADNJI PUT VIDJENA U 13:00 H. UKOLIKO IMATE BILO KAKVE INF…
h J R
>