Priče

Kada postaneš svestan da će da ode

Ovo nije tužna priča. Nije storija o majci koja gleda kako joj deca rastu i odlaze. Ovo nije tugaljiv tekst o neostvarenim zajedničkim trenucima. I svakako nije o tome da je gledaš kako odrasta, a shvataš da će zauvek ostati tvoja beba.

NE! Ovo je tekst o predstavi. O jednom mjuziklu. O putu od nezainteresovanosti, pa sve do ovacija i suza.

Imam karte. Držim ih u svojim rukama i nekako, ne ide mi se na predstavu. Ne zato što je ne volim, već nikada nisam bila fan grupe ABBA, a naročito ne „Mamma Mia!“ No, uzela sam karte. I idem. Vodim i NJU. Imam karte. Tu su mi, gledam ih, i dalje mi se ne ide. Ali, znam da se njoj ide. Nema ideju o tome šta gleda, ali želi. Da budemo zajedno.

Ispričala sma joj pozadinu i šta ćemo gledati. Nestrpljiva je. Dolazimo u pozorište prve. Stajemo tik uz vrata. Ulazimo u salu prve. Fotografišem je. Sama je, uzbuđena i nestrpljiva. I ja sam. Ne zbog predstave. Zbog nje. Držim je za ruku, stisnem je kad-kad jače. Zaboli je, ali ćuti. I njoj prija. Ono na bini manje je bitno. Ma, skoro nebitno. Rekla sam vam, nisam ABBA fan. Ali NJEN jesam.

Spušta glavu na moje rame, mazi me sve vreme po ruci. Nekada nervoznije. Zabavlja je predstava. Počinje da zabavlja i mene. Smejemo se. Zajedno. Muzika od laganih hitova, preko meni nepoznatih pesama prelazi u jaku emociju. ABBA i emocija. Znam, i meni biva smešno.

Neko se na bini udaje. Majka plače. Grle se. Suze. Devojka odlazi. Vole se. Suze. Ne razumeju se nekada, ali vole se. Najviše. Gledam predstavu. Ne smem NJU da pogledam. Videće mi suze. Videće te suze koje sada plačem za 5, 10, 20 godina unapred. Plačem suze zato što raste. Plačem ih jer će da ode.

Gutam knedle. Pa je pogledam. Stisnem. Zagrlim. Pita me nešto, ja grcam, glumim da se smejem, pa zato reč ne mogu da izgovorim. A ja plačem suze za sve ono što se desilo, i što nije. Za sve ono što će možda ili što će sigurno biti.

Halo. Sredi se. – kažem sebi. To je mjuzikl, to je komedija, to je predstava! Saberi se i obriši te suze. Videće te! Pogledam u NJU. Pogledam oko sebe. I tek, po prvi put, vidim sve te žene koje plaču oko mene, sve te mame sa svojom decom, sve te žene bez svojih majki. I sve plaču. Pa i ja.

Ustanem, aplaudiram, da li glumcima, sebi ili NJOJ, ne znam. Samo znam da će da poraste, ode i da će to biti tren koji ću jedva da preživim. Ali, moraću. Zbog NJE.

Leca Shargarepica

Marketing ekspert i konsultant. Sociolog. Edukator. Predavač. Skriboman. Kreativac. Vlasnica i direktorka marketinške agencije "Pasaz". i Doma za stare "Alta Vista" u Beogradu.
Vesela i srećna žena. Sve ostalo je samo nadogradnja.

Dodaj komentar

Postavi komentar

@LecaShargarepa

- 6 hours ago

Ne delite ovu baku po Tviterima kao da je snimljeno danas. Ne razvlačite je. Snimak je iz 2009.godine. Saberite se.… https://t.co/WQoH6136rq
h J R
@LecaShargarepa

- 6 hours ago

Šta su sada retrogradno izmislili kao opravdanje za sve greške koje smo pravili i koje ćemo praviti?
h J R
>